Као и свака друга држава и Србија има парламент и владу. Парламент бира народ, а владу бира парламент. Тако би требало да буде и то је тако у нормалним државама, односно у оним државама у којима се поштују демократски принципи владања. И код нас би било тако да се у изборни процес није умешао нико други него председник државе. Он је тај уз чију се несебичну „помоћ“ састављају и парламент и влада. У многобројним телевизијским извештајима смо много пута видели да се ови договори одвијају уз обавезно присуство првог човека државе, који би узгред, требало да се бави неким сасвим другим пословима. Неки би рекли да је то његово право будући да је он уједно и председник партије која диктира и креира политику и услове њеног функционисања, међутим, у тој улози он може да утиче на формирање главног одбора своје партије, а не и на структуру владе и њених служби. Да је структура владе ствар политичке трговине најбоље говори потреба за доношењем Закона о министарствима. Наиме, поменутим законом се одређује број министарстава и делокруг њиховог рада, а тај број зависи од „договора“ свих политичких субјеката који су успели да добију мандате у скупштини. Апетити појединих партија, странака или група често постају већи од капацитета којима располажу, па захваљујући чудним околностима, врше притисак како би и они у тој расподели узели неки део „колача“. Зато је број министарстава у нашој држави променљива категорија. Иначе, и озбиљне државе имају ове законе, али се они не смеју мењати, поготово не на захтев неке партије, страначког лидера или појединих интересних група. Да ли ми спадамо у групу ових држава или нам се то само чини, показаће време.
Што се састава нашег парламента тиче, онај ко о овој теми жели да говори прво треба да се прекрсти. Ја ћу и да се прекрстим и да се помолим. Чињеница је да састав парламента зависи од врсте изборног система. Овај наш омогућава партијама, странкама и неким другим чиниоцима да манипулишу „народном вољом“ и да вољу и циљеве партије промовишу као народну вољу иако то са наведеним појмом нема никакве везе. Да ли је воља народа да, на пример, Стефан Кркобабић буде посланик? Да ли је воља народа била и да (у прошлом сазиву) Александар Шешељ буде посланик? Да ли је воља народа да Марко Атлагић (доктор без објављених научних радова) буде посланик и то у неколико мандата? Уосталом пуна је скупштинска сала посланика са завршеним приватним факултетима који у нормалним земљама не би смели ни да постоје, а који су се ушуњали у парламент како би радили само оно што им се каже или што им се нареди. Дакле, они нису изабрани по вољи народа, него су постављени од стране партија и странака по критеријумима само њима знаним. Па шта је то што овакве типове квалификује за мандате који су добили? Знање сигурно није, није ни политичко искуство (иако га многи имају), није ни углед који би требало да имају, често није ни морални интегритет (част изузецима), односно није ништа од онога што би требало да у правом смислу речи дефинише лик и улогу народног посланика. Очигледно је да се у појединим партијским кухињама одређују критеријуми које кандидати за посланике морају да испуне. Пратећи на телевизијским екранима заседања нашег парламента, може се доћи до закључка да је полтронство она супстанца која прожима свако обраћање посланика владајуће коалиције. Подаништво до потпуног понижења и бахатост која се граничи са безобразлуком одређују начин функционисања доброг дела нашег парламента. Када се свему овоме дода и простаклук може да се стекне права слика скупштинског циркуса због које се сваки нормалан грађанин мора стидети. Позиција посланика у парламенту, посланичкој групи, неком одбору или комисији, зависи од еластичности кичме и количине отрова који бљује. Зависи и од родбинских веза, а код нас изгледа и од наследних права. Да ли је нормално да председник посланичке групе „партије часних намера“ (ПУПС) у парламенту буде човек који по нормалним критеријумима не би могао да буде ни члан партије у коју га је тата увукао, а камоли председник ове посланичке групе. Нити има године (рођен је 1989.) нити има стварне способности, нити му је у овој партији место! Оно што га држи је постојање личне користи и недостатак стида. Када је отац министар, син посланик, онда ће се наћи место и за унука. Уосталом, шта је то што породицу Кркобабић неколико деценија држи на власти? Можда нека тајна сила, нека скривена потреба или утицај на најстарију популацију у земљи који је, узгред, незнатан…? Вероватно је то отворена потреба коалиционих партнера да ојачају своје позиције јер се плаше револта најстаријих грађана који полако почињу да долазе себи. Да апсурд буде већи, ова партија са својих пет-шест апостола-посланика , замислите, води бригу о младима и селу! Њих није брига што су пензионери остали без огрева, а многи од њих и без основних средстава за живот, али су зато веома забринути за опстанак села, па су успели да се изборе и за формирање Министарства за бригу о селу! Питамо се да ли је ово министарство формирано због села или због Кркобабића. У сваком случају благо нама, јер сада Министарство пољопривреде не мора да води бригу о руралним деловима наше земље пошто ће тај посао да обавља неко други! Ето, само нам фали и министарство здраве памети!
Све у свему, очигледно је да овакав изборни систем одговара само партијама и појединим интересним групама, али не одговара народу. Актуелни председник је на својим широким плећима у парламент убацио све оно што му обезбеђује конфор у владању и народом и државом. И то је оно што забрињава. Појединим старлетама, појединим самозваним докторима наука, економистима и комерцијалистима са сумњивим дипломама, и људима без занимања, односно са људима чије је занимање „политичар“ , у највишем дому ове државе не би смело да буде места. Међутим, наш изборни систем им то омогућава.
Можемо ли, дакле, да покренемо иницијативу за измену изборног закона и да уместо пропорционалног изборног система уведемо већински? Наравно, да смо изборе одржли по том изборном систему, скоро да нико од сада изабраних посланика не би био изабран. Свакако да народу треба пружити прилику да бира личност коју познаје и о којој има довољно података на основу којих може за ту личност да се определи. Циљ оваквог предлога је потреба да се спречи могућност да се гласају листе на којима могу да се нађу, поред неколико честитих и добрих кандидата и још десетине других којима тамо никако није место. Да је овакав предлог оправдан најбоље потврђује чињеница да се не спроводе избори за чланове савета месних заједница, јер се они бирају на директним изборима (бира се личност, а не партијски комесар), а тамо где су избори и одржани и где се инсистирало на партијској припадности кандидата, ти кандидати нису „прихваћени“, односно нису изабрани!
На крају је важно истаћи да смо доведени у ситуацију у којој се полтронизам промовише као једини „спасоносни“ начин владавине по коме је све подређено господару. Гордост народа се организовано потире уместо да се чува и негује.