„Најлепше“ је ђачко доба

„НАЈЛЕПШЕ“ ЈЕ ЂАЧКО ДОБА

Миодраг Вукмировић

Опет се налазимо пред великим проблемом – како ћемо започети ову школску годину када још увек нема вакцине против covid-19 и када је због епидемије несигурност рада у школама врло велика.     Трећина становника Србије већ данима чека да им или Влада Републике Србије или Кризни штаб за борбу против епидемије или Министарство просвете, науке и технолошког развоја (у даљем тексту Министарство образовања) да дефинитивно решење у вези са  почетком школске године у време епидемије. И сви који су се надали да ће добити јасна објашњења о томе како ће им деца започети нову школску годину, преварили су се!    Суштина објашњења које им је дао министар Шарчевић је да ће све, ипак, зависити од текућих прилика!

По актуелним подацима Републичког завода за статистику Србија има 522 000 основаца, 256 000 средњошколаца, 241 000 студената и око 110 000 наставног особља. Ако се овим бројкама дода и број родитеља ученика и студената, онда то заиста чини скоро трећину укупног броја становника Србије. Толики број људи не зна шта их чека, а о томе никад мање приче.  

Наравно да је потребно да се то на време зна. Ако не због других разлога, онда зато што су оба модела могућег почетка школске године (редован долазак у школу и учење на даљину) материјално веома захтевни, па се велики број родитеља објективно не може ваљано припремити за оба модела.

Очигледно је да, неколико дана пре почетка школске године још нема доброг решења о моделу њеног почетка, ако уопште и почне 1. септембра, нити се може бар приближно проценити број деце која ће доћи у школске просторије. Може се са сигурношћу претпоставити да један број родитеља, из страха од заразе, не жели да својој деци дозволи боравак у школским просторијама. Ако би им ту обавезу наметнуло Министарство образовања, оно би тиме на себе преузело одговорност за здравље деце, што оно сигурно неће да уради. Зато не треба да чуди одлука Министарства да се школама и родитељима  дозволи могућност договора око могућих модела наставе, чиме ће они преузети потпуну одговорност за здравље деце.

Уколико школе почну са радом 1. септембра, вероватно је да ће од укупно дванаест генерација ученика „редовно у школу“ кренути шест генерација – од првог до петог разреда основне школе и први разред средње школе. По објашњењу министра Шарчевића за тих шест генерације ученика нема наставе која би могла да им замени боравак у школи.

Ако се и прихвати такво објашњење за модел наставе „редовно у школу“, потребно је министру поставити следећа питања:

• по чему је за ових шест генерација боравак у школи безбедан, а за осталих шест генерација није;
• да ли то сме да значи да за ових шест генерација образовање има већи приоритет од здравља;
• како то да је долазак у школу због оцењивања безбедан за ученике, а није безбедан ако долазе ради редовног учења;
• да ли је у условима епидемије модел наставе „редовно у школу“ изнуђено решење за збрињавање деце док су им родитељи на послу и да ли то значи да је у свему томе, уствари, приоритетно решавање проблема запослених родитеља;
• како ће се вршити дезинфекција школских просторија у року од 20 минута, колико је предвиђено да траје пауза између смена (којих ће вероватно бити четири);
• да ли су усаглашене међусобне обавезе са Министарством здравља у вези са питањима мера заштите ученика и особља у школама и сл.

Имајући у виду да је модел онлајн наставе тек недавно заживео у Србији и да још нису уопштена наша  искуства о том моделу, потребно је истаћи одређене констатације.

• Оно што је код нас реализовано као онлајн настава у периоду од марта до јуна ове године, може се слободно назвати „привид школа“, aли, у назначеном периоду то је некако и прошло, јер је већи део школске године реализован на уобичајени начин, па је „привид школа“ имала на шта да се „наслони“ и да се школска година како-тако приведе крају. У септембру нема „наслона“ и зато ће тај модел наставе тешко проћи.
• Уместо да свеобухватне припреме за тај модел наставе почну још у марту ове године, то није урађено, јер се неосновано и наивно очекивало да се епидемија заврши током лета и да нова школска година почне у уобичајеним условима. Нажалост, није се то десило, епидемија још није нестала. А када ће, то не знамо. Они који се озбиљно баве онлајн наставом добро знају да она захтева дугу и темељну стручно-методску припрему и наставника и институција те да свака импровизација доноси слабе резултате и бројне педагошке мањкавости.
• Истраживања у земљама које имају развијен модел онлајн наставе показују да услед њене слабе припреме знатно опада мотивација ученика за учење, да се значајно смањује социолошки аспект образовања и да долази до озбиљног привилеговања деце из материјално боље ситуираних породица.
• Интересантно је и питање ко ће се у кући бринути о детету (деци) које учи путем онлајн наставе ако му родитељи раде. При томе треба имати у виду и одредбу Закона о породици која забрањује да се дете испод 12 година старости оставља само у кући.

Осим што је отворила наведене акутне проблеме, епидемија је оголила и низ хроничних последица дугогодишње лоше политике у образовном систему  Србије, које су га у значајној мери урушиле, а у неким сегментима и сасвим  дотукле. Мада су те последице итекако видљиве и препознатљиве, о њима се врло мало пише и говори. Углавном их „одговорни“ успешно гурају под тепих.

Уместо да се време епидемије, од марта наовамо, искористило за отклањање бројних грешака и слабости у образовном систему, то није урађено и није донето ниједно ново решење, које би уочене грешке  и слабости отклонило или бар умањило. Зато би сви запослени у образовним институцијама, уз директну подршку родитеља својих ученика, уместо даљег чекања решења од стране Министарства образовања, требало да од наведеног министарства траже:

• успостављање „Протокола о партнерству“ који би прихватиле образовне институције, родитељи, јединице локалне самоуправе, здравствене институције и надлежни државни органи, са јасно дефинисаним правилима понашања, обавезама и одговорношћу према обезбеђивању највишег нивоа безбедности у образовним институцијама за време трајања епидемије (протокол би требало да буде услов за почетак школске године и са њим би морала бити упозната сва лица у наведеним сегментима друштва);
• формирање Центара за онлајн наставу и пребацивање уџбеника са класичног у електронски облик, доступан свим учесницима у процесу наставе;
• стално учешће просветних радника у свим процесима ревизије и модернизације образовног система, као и растерећења наставног особља од административних обавеза, а све у циљу покушаја да се реши један од највећих проблема система образовања – прекомерна централизованост и ригидност система;
• што већу аутономију образовних институција и флексибилнију организацију рада школа, првенствено у доношењу наставних програма, наставних стратегија, обуке у коришћењу едукативних технологија, формирању модела оцењивања ученика и наставног особља, величини и распореду ученичких одељења и радним нормама за наставно особље;
• деполитизацију образовног система и јачање функционалних надлежности успостављених образовних институција на нивоу државе како би се реформе система са досадашњих процеса управљања, руковођења и контроле коначно усмериле на кључни проблем система – квалитет образовања;,                                        
• ефикасну здравствену заштиту у свим образовним институцијама и
• повећање буџетских издвајања за систем образовања ради повећања плата, доделе финансијске помоћи за рад у условима епидемије и помоћи родитељима за успешнију припрему деце за неки од модела наставе.

Да би се успешно оствариле наведене промене, потребно је да у образовном систему, између осталог, имамо довољно људи са добрим знањима о одвијању процеса осмишљавања и увођења промена, који разумеју динамику процеса промена и који ће тако бити  кључни покретачи за успешно спровођење промена у образовној пракси. О томе одлично пише Михаел Фулан у књизи „Знања о процесу промена“ из 2004. године.

Верујем да Србија не оскудева у кадру са таквим знањима, пре свега у базним образовним институцијама, али да се они „не јављају“ због дубоко усађене опрезности (страха) да би њихово деловање мимо шаблонских поступака могло изазвати, за њих, лошу реакцију директора школе, инспекције и сл.

Очигледно је да је епидемија изузетно утицала на систем образовања и да је он непланирано дошао у ред приоритета за друштвени договор о његовом даљем функционисању. Епидемија је врло јасно указала да смо без квалитетног система образовања озбиљно угрожени да постанемо друштво на силазној путањи, у коме ће се живети све лошије и несигурније.

Образовање тражи другачији друштвени статус, тражи да се у њега улаже равноправно као и у привреду, здравство, науку и сл. Да би се то ефикасно реализовало, неопходно је да што пре надлежна лица из државних органа започну разговоре са просветним радницима и стручним телима која се баве образовањем зарад заједничког изналажења правих решења. Уколико до тога не дође, тонућемо све дубље и дубље. Због тога битка за нормалност и битка против пропадања почињу баш од образовања, које треба да обезбеди и будућност појединца и будућност друштва. Ту је центар свега и људи на власти то морају да знају и поштују, између осталог, и зато што су на последњим изборима победили под слоганом „За будућност наше деце“. У противном, потврдиће се мисао Урлиха Бека („Ризично друштво“, 1986): „Школа ће постати чекаоница железничке станице где се купују карте за возове који вероватно доћи неће“.

 БЕОГРАД, 23.8.2020.                                                                                                                                                       МИОДРАГ ВУКМИРОВИЋ